Ovaj tekst je nastao u prilično nobičnim okolnostima, vanrednom stanju usled pandemije novog korona virusa. Reči koje se ovih dana često čuju su: “izolacija”, “samoizolacija”, “karantin”, “socijalna distanca”… Suočavamo se sa činjenicom da je, da bismo preživeli, neophodno da se distanciramo jedni od drugih i vidimo da to nije ni malo lako. Čitava ova situacija me je inspirisala da se zamislim nad jednom od najvažnijih ljudskih potreba, a to je potreba za pripadanjem, šta se dešava kada smo ugroženi, a šta se dešava sa našim potrebama kada spoljašnje opasnosti nema.

Pokušaću ukratko da predstavim svoje razmišljanje na temu pripadanja, autentičnosti i pojave paničnih napada.

Prema definiciji, panični napad vremenski kratko traje, iznenada se javlja i vrlo je intenzivan. Javljaju se intenzivni doživljaji straha, užasa, često su praćeni osećajem predstojeće propasti. Takođe, javljaju se i fiziološke reakcije kao što su: kratak dah, znojenje, drhtanje, mučnina, osećaj gušenja, bol u grudima. Vrlo često se javlja i strah od gubitka kontrole i ludila. Panični napad se može javiti bez ikakvog vidljivog povoda, a postoje i oblici paničnih napada koje izazivaju specifične okolnosti, mesta, objekti. Dakle, može se desiti da osoba doživi panični napad bez ikakvog vidljivog povoda, a može se desiti da određene okolnosti dovode do paničnog napada. 

Za nekog možemo reći da ima panični poremećaj ukoliko ima učestale panične napade. Postoji kompleksna kategorizacija simptoma za dijagnostiku različitih oblika paničnog poremećaja, ali najjednostavnije rečeno, za osobu možemo reći da pati od paničnog poremećaja ukoliko joj se panični napadi javljaju jednom ili više puta u period od mesec dana.

Kako možemo povezati panične napade i pitanja pripadanja?

Vezu između pojave paničnog napada i pitanja pripadanja možemo potražiti u  ljudskoj prirodi kao društvenog i relacionog bića koje, da bi preživelo, živi u grupi i pripada raznim grupama. Čovek gradi razne odnose kako bi zadovoljio primarne, egzistencijalne potrebe, ali zadovoljavajući sve kompleksnije, složenije nivoe potreba, penjući se tom lestvicom ka potrebi za samoostvarivanjem potreba za pripadanjem i težnja ka samoaktualizaciji polako ulaze u konflikt. Postavlja se pitanje: Kako u isto vreme pripadati grupi i biti samostalan? Kako u isto vreme uskladiti lične potrebe i potrebe  grupe? Da li je to uopšte moguće? U situacijama društvenih opasnosti kao što su na primer ratovi i glad, društvo se sponatano organizuje tako da se pojedinac odriče ličnih potreba za samoostvarivanjem (za isticanjem, kreativnošću,itd. ) zarad opstanka grupe i ličnog opstanka i osećaja sigurnosti koji grupa pruža. U situacijama kada je spolja percipirana opasnost, grupa je jedinstvena i opasnost predstavlja “lepak” koji drži članove grupe u zajedništvu.

„ Somalac se rađa negde na putu, u kolibi –jurti ili, jednostavno, pod vedrim nebom. Neće znati svoje mesto rođenja, neće ono biti nigde zapisano. Kao i njegovi roditelji, neće poticati ni iz kakvog sela, niti iz grada. Ima samo jedan identitet – ustanovljuje ga savez s porodicom, sa rođačkom grupom, s klanom. Kad se sreću dva neznanca, počinju od pitanja: – Ko sam? – Ja sam Muse Areje, a ta grupa je iz klana haseana Saida, a taj klan je deo klanovske veze Isak itd. Posle ovog predstavljanja onaj drugi neznanac daje redom pojedinosti svoje pripadnosti, određuje svoje korene, a razmena tih informacija traje dugo i neobično je važna, jer dvojica neznanaca pokušavaju da odrede da li ih nešto povezuje ili deli, hoće li pasti jedan drugome u zagrljaj ili će potegnuti jedan na drugoga noževe. Pri tome lični odnos tih ljudi, privatna simpatija ili antipatija nemaju značaj, njihova međusobna veza, prijateljska ili neprijateljska, zavisi od odnosa koji u datom trenutku postoje između dva klana. Pojedinac, poseban čovek ne postoji, računa se samo kao delić ovog ili onog roda.“

Odlomak iz knjige: Ebanovina- moj afrički život, Rišard Kapušćinjski

Kada “spoljašnji neprijatelj” ne postoji društvo se reorganizuje i članovi posežu ka ostvarivanju ličnih potreba. U tom prelaznom period, periodu tranzicije, u period traganja i prepoznavanja ličnih potreba, može se pojaviti osećaj krivice zbog težnje da se grupa napusti. Interes grupe se “izneverava”, a teži se ka samostalnosti i samoostvarivanju.

Kada dođemo do tačke kada je krivica zbog “napuštanja” grupe prevaziđena čovek se suočava sa slobodom, sa spektrom mogućnosti i željom da se realizuje. Pred njim je prostranstvo, sloboda, mogućnost…  Ako na trenutak zastane i pogleda iza sebe, tamo se nalazi sigurnost, pripadnost, ali i žrtva ličnog  zarad sigurnosti, “ušuškanosti” u mnoštvu. Ako pogleda napred može videti ostvarene potrebe, želje, ostvarivanje ličnih potencijala, ali i rizik, strah od neuspeha, ličnu odgovornost za izbore koje napravi. Ovde, u ovoj tački odluke, se može pojaviti panični napad.  Kada zakorači napred, otvori se ambis, kao da je neko srušio sigurno tlo pod nogama, sve se urušava, čovek se nalazi u raskoraku između garantovane sigurnosti i podrške koju daje grupa sa jedne strane i samoostvarivanja sa druge. Na vidiku je neizvesnost, rizik, a samim tim i smanjena mogućnost kontrole situacije. Pojedinac ostaje sam pred izazovima. S toga ne iznenađuje da su panični napadi učestaliji u životnim fazama koje donose neke promene, u razvojnim periodima, u trenucima važnih životnih odluka (odluka o promeni posla, preseljenje, separacija od roditelja, zasnivanje braka, itd. ). Na ovaj način bi se moglo objasniti iznenadno, ničim izazvano pojavljivanje paničnih napada.

Moglo bi se reći da je panični napad uzbuđenje koje nema podršku da se realizuje.

Naravno, neće svaka promena izazvati panični napad. Postoji puno faktora koji do paničnog napada dovode. Svakako je jedan od važnih faktora upravo to na koji način pojedinac pripada svojim grupama. Kakvi su relacioni modeli date grupe? Na koji način pojedinac dobija podršku od grupe kojoj pripada ili kojoj je pripadao? Da li grupa podržava i osnažuje osamostaljivanje svojih članova? Najčešće, bazu u formiranju relacionih odnosa, modele na koje načine gradimo odnose sa drugima, daje primarna porodica, ali i društveni kontekst u kom je i porodica deo šireg sistema.  

Na kraju, smatram da je važno naglasiti, mi jesmo društvena bića i važna nam je pripadnost zajednici. Nismo izolovana ostrva koja mogu opstati sama. Takođe nam je važno da ostvarimo sve potencijale koje imamo. Važno je naći način pripadanja zajednici, a u isto vreme  sačuvati sopstvenu autentičnost. Rekla bih, naći način da u isto vreme pripadamo i zadržimo “socijalnu distancu”.

PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE:

Kojim grupama ja pripadam?

Da li žrtvujem lične potrebe zarad  pripadanja grupi?

Da li uspevam i da pripadam grupi i da ispoljim različitost?

Šta sam dobio/la iz primarne porodice kao podršku za lično napredovanje?

Prisetite se poruka koje ste dobijali od značajnih osoba (roditelji, učitelji, treneri, itd.) o uspehu, ličnom isticanju, kreativnosti, riziku, napredovanju, itd.

Prisetite se svojih grešaka. Da li imate “dozvolu” da rizikujete i pogrešite?

Prisetite se poruka koje ste dobijali od značajnih osoba na temu neuspeha.

Kako doživaljavate neuspeh?

Ivana Dasović, dipl. psiholog, psihoterapeut

Izvori:

“Panični napadi u postmodernizmu”, Giovanni Salonia

“Dijagnostički i statistički priručnik psihičkih poremećaja”

“Ebanovina – moj afrički život”, Rišard Kapušćinjski

“Čiji si ti, mali?”- Matija Bećković