Geštalt psihoterapija je jedan od psihoterapijskih modaliteta. Nastala je četrdesetih godina prošlog veka. Osnivač geštalt psihoterapijskog pravca je Fritz Perls, psihoanalitičar i Frojdov učenik, koji je usled neslaganja sa konceptima psihoanalize, kreirao novi pristup psihoterapiji. Pored psihoanalitičkih korena, geštalt psihoterapija se oslanja na egzistencijalističku filozofiju, fenomenološki metod, teoriju polja, istočnjačku filozofiju, itd.

Reč „geštalt“ je nemačkog porekla i znači celina, dobra forma. Geštalt psihoterapijski pristup sagledava čoveka kao celinu, jedinstvo telesnih senzacija, emocija, misli. Takođe, osobu uvek moramo razumeti u njenom životnom kontekstu, jedinstvenosti njene životne priče. Geštalt psihoterapeut posmatra klijentovo polje, klijentov sadašnji trenutak, ali je takođe važno imati u vidu i klijentovu istoriju, istoriju porodice, predake i transgeneracijske obrasce koji se prenose „sa kolena na koleno“. Jedan od koncepata geštalt psihoterapije je odnos figura/pozadina. Pozadina je, upravo, kontekst, životna priča klijenta, a figura je ono što nam je u fokusu.  Nije ih moguće razdvojiti i nezavisno posmatrati, u stalnoj su interakciji i jedna drugoj daju smisao i  značenje.

Jedan od osnovnih ciljeva psihoterapije je razvijanje svesnosti. Kroz razgovor, dijalog,  u sigurnom psihoterapijskom setingu, terapeut i klijent istražuju načine na koje klijent funkcioniše u svom realnom okruženju. Osvešćuju kako se klijent ponaša u određenim situacijama, kako se oseća, o čemu razmišlja… Razmatraju  na koji način klijent postavlja ili ne postavlja granice svom okruženju ili sebi. Kroz eksperiment i druge terapijske tehnike, isprobavaju, u sigurnom okruženju, neke nove načine funkcionisanja. Dakle, pored sadržaja koji klijent donosi, važan je i proces, odnosno način na koji nešto radimo, mislimo, osećamo. Kako pravimo ili izbegavamo  kontakt sa drugima i sa sobom. Ukratko, cilj terapije jeste upravo razvijanje svesnosti o načinima bivanja u sopstvenom okruženju.

Važno je spomenuti i relacioni odnos. Kako gradimo odnose sa drugima, kako gradimo odnos sada i ovde sa terapeutom u terapijskom setingu? Na koji način pravimo izbore i donosimo odluke?

Takođe, u geštalt psihoterapijskom pristupu, veliki značaj se pridaje rasvetljavanju nezavršenih poslova iz prošlosti. Nekada investiramo ogromnu količinu energije na nezavršene poslove, neispunjena očekivanja, nerazrešena traumatska iskustva… Najčešće su ovi procesi nesvesni i zadatak psihoterapeuta je da pomogne klijentu da ih osvesti i razreši.

Još jedan važan koncept jeste polarnost: „crno- beli “ pogled na svet, „ili – ili“. Nekada smo svesni samo jednog pola, jedne „strane medalje“, a nekada se smenjuje ili je sve crno ili je sve belo. Ovo bi bilo pojednostavljeno rečeno, tendencija da isključujemo suprotnosti, da je nemoguće integrisati dve suprotstavljene strane, da postoje samo dva ekstrema na suprotnim stranama kontinuuma. Cilj terapije bi bio sagledavanje spektra mogućnosti izbora upravo na kontinuumu između navedenih ekstrema. Dakle, sagledavanje konteksta i mogućnost izbora u skladu sa kontekstom.

Za mene je najvažniji  koncept od svi navedenih da, kada radimo sa klijentom,  povremeno zaboravimo na svu teoriju i psihoterapijske tehnike i samo budemo ljudi.